plavi-avion:

Jesen miriše na toplu čokoladu. I pitu od jabuka. I cimet. I voćne čajeve. I ajvar.
Jesen miriše na detinjstvo i nostalgiju. Na onaj period prvog, drugog razreda osnovne kad smo istrčavali iz učionice čim zazvoni i jurili do onog dvorišta sa velikim kestenom, pa ih ubacivali u ranac, jer bilo je veoma bitno ko će više da ih skupi! Za šta? Ne znam, tada nam to nije bilo važno.
Jesen miriše na opalo lišće po kom smo gazili jer smo voleli kako škripuće i : “Ne, nemoj na taj! Vidi kako je lep, nosim ga kući.” I na hiljadu raznih boja u onom sivilu.
Jesen mirše na kišu. I na gomilu barica kraj puta i na pokušaje da i mi, kao veštica iz Mumijevih hodamo po vodi, dok stojimo na jednoj nozi, zatvorenih očiju i sa rukama pod uglom od devedeset stepeni govorimo: “Milarosasaragosabarbarosa” i na ono razočaranje kad se samo umokrimo još više.
Jesen miriše na plavi “Boni bons”, koje su sve devojčice tada imale. I na jurnjavu sa onim dosadnim, plavokosim dečakom koji se uvek nekako nađe blizu tebe. Bože, što je dosadan!
Jesen miriše i na bombone u obliku kamenčića. I na kiflu-krem od 15 dinara. I na kiflu i viršlu i sok od pomorandže za 30. I na sendvič na kiselim krastavčićima od 25.
Jesen miriše na neke nove početke. Znaš, sad si godinu starija i moraš tako da se ponašaš! Miriše na drugare koje nisi videla celo leto.
Samo.. danas više nema nijednog drveta u dvorištu naše osnovne škole i nijedan plavokosi dečak ne juri neku devojčicu okolo da je poljubi. Danas se nalazi zgrada tamo gde je nekada bilo veliko kestenovo drvo. I deca su nekako prestala da gledaju kuda gaze i Mumijevi se odavno više ne prikazuju na televiziji, a parfem Boni Bons je davno prestao da se proizvodi.. I više ti nije dovoljno 100 dinara za užinu za nedelju dana. I ti drugari više nisu tvoji drugari.. I sve je drugačije. Ali ti si, eto, ponovo godinu starija. I znaš, moraš da se uozbiljiš! I pronađeš neke nove mirise jeseni..